Dragi Samćo,
Dobili smo tvoja dva posljednja pisma,
Došla su za desetak dana.
Fala Bogu da ste svi dobro i zdravo.
U prošlom pismu zaboravio sam ti čestitati rodjendan
pa me Samija "ružila" pa to sad prvo činim:
Da Bog da da sljedeći dočekamo skupa.
Drago nam je da vam se popravlja stanje sa hranom
i kod nas je krenulo "nabolje", osim brašna i graha
dobilo smo i po 50 gr. soli i 200 gr. šecera
da ne bi zaboravili kako izgleda so i šecer.
Samija nam je obećala praviti krofne.
Samćo puno smo te poželili a i sve naše.
Često spominjemo Fatimu. Nema je ujutro da rano dodje
da zapalimo i popijemo kafu.
Što se kafe tiče zaboravili smo kako izgleda a i cigare isto
jer pušim krdžu pa mi otrova jezik.
Samire ne brini za nas, dobro nam je.
Dobili smo predratnu liniju.
U Srebrenici nema nekih novosti,
jedino su zbog poslednjih kiša male elektrane iskočile iz pogona.
Emir ide pomalo u drva, priprema za zimu.
Nema pantolona,
Samija mu još krpi one leviske
Piši
M.Selam Vole te tvoji babo, mama i brat
13.04.1994.
Napisao: Omerović Omer (1950-1995)
Moj otac, Omer Omerovic, rodjen je 26. 05. 1950. god. u selu Krusev Do, Srebrenica.
Po zanimanju je bio gradjevinski tehničar. Bio je jedan od najboljih učenika prve generacije maturanata gradjevinske škole u Bratuncu.
Upisao je nakon srednje građevinski fakultet u Sarajevu, ali zbog tadasnjih ekonomskih uslova odlucio je dosta rano da se zaposli i zasnuje porodicu.
Radio je veci dio vremena u gradjevinskom preduzecu Radnik, zadnjih nekoliko godina pred rat kao upravnik Fabrike betonskih elemenata na Turbetu.
10 aprila zajedno s majkom i bratom izbjegao je iz Bratunca kod rodjaka koji su živjeli u selu Luka u blizini Žepe.
Nakon tri mjeseca zbog nedostatka hrane prešli su u Srebrenicu.
Tokom rata u Srebrenici obavljao je kako reče u jednom pismu "bejagi" funkciju direktora onog sto je ostalo od "GP Radnika". Čuvao dokumentaciju, obilazio objekte, okupljao te preostale kolege.
Bio je miran i povučen covjek. Pažljiv i dobar suprug i otac. Odvojen je zajedno s ostalim muškarcima u Potočarima nakon pada Srebrenice. 13. jula 1995.
***
Dragi brate
Dobio sam tvoje pismo
Drago mi je da ste dobro
Kod nas ovih dana su nepodnošljive vrućine,
jedva se izdržalo
Pošto nemam nikakvih obaveza svaki dan idem na kupanje
Kupamo se u branama el.centrala (ovdje ima više h.centrala nego u bivšoj Jug).
Što se tice odjece i obuce u odnosu na prošlu godinu može se izdržati.
Ti znaš kako je vama bilo prošle zime,
nama je bilo mnogo gore pa smo izdržali, pa izdržacemo i ovo.
Trenutna situacija ovde što se tice hrane je dobra
kako zna da bude. (npr. 92 god. 200 g žita dnevno)
Ovde se nema gdje izaci
Ima poneki bratunacanin.
Pošto stanujemo na 4 spratu imamo problema sa vodom, pa vukljamo non stop.
Svi naši koji su ovde da ih ne nabrajam su dobro.
Vidjamo se svaki dan.
Kako su djedo i nena. Poselami ih
Pozdravi sve naše, da ne nabrajam,
kad vas ima mali milion.
Eto toliko zasad
Do skorog vidjenja
Piši!!!
Omerović Emir
Moj brat Emir, rodjen je 12. 08. 1973 god.u Ljuboviji. Bio je za razlike od mene puno otvoreniji, energičniji. Volio je izaći uveče na Korzo s prijateljima, trenirati bodi bilding - čak je i tokom rata u Srebrenici nabavio tegove i pomalo vježbao.
Završio je osnovnu školu "Vuk Karadžic" u Bratuncu.
Prve dvije godine srednje škole pohadjao je u Srebrenici (elektrotehničke škola), da bi se zatim prebacio u Bratunac u mašinsku školu. Iako jako inteligentan zbog svoje nemirne, radoznale naravi više je volio praktične, konkretne aktivnosti - Oduševljavala su ga auta, motori.
Kao dječak znao bi satima posmatrati kako stariji popravljaju auta, pomagati im dodajući alat i djelove.
S početkom rata, s ocem i majkom, sklonio se u Srebrenicu kod familije, tako da je u Srebrenici i proveo čitav rat.
U Srebrenici je jedno vrijeme zajedno s mojim školskim prijateljem Omerom Muhamedagićem radio u vatrogasnom domu, obezbjedjivali su vodu za bolnicu i stanovništvo. Nakon pada Srebrenice krenuo je zajedno s najvecim broj muškaraca prema Tuzli. Zadnji put je vidjen medju ostalim zarobljenim 13 jula 1995 u Kravici.
