Pisma iz Srebrenice su bila jako slična jedno drugom jer je i sama situacija bila uglavnom ista.
Nekad bi hrane bilo više, nekad manje u zavisnosti od broja konvoja kojima je dozvoljavano da udju u grad.
Moj brat je imao 18 godina kad je počeo rat.
Bio je jedan veliki dječak. Kao i svako mlađe dijete u porodici pun energije, bunta, želje za eksperimentisanjem.
U Srebrenici je odrastao u vremenu kad su i mnogo mlađi od njega morali da odrastu.
Otac je bio jako nervozan. Nije se vidio izlaz iz situacije.
U svakom njegovom pismu osjetio bih dozu tuge.
Teško mi je bilo da napišem pismo. I danas imam nekoliko kod sebe koja nikad nisam poslao.
Ostavljao sam ih i pisao nova...
Nisam smio previše iskazivati osjećanja da ih ne bi rastužio,
nisam smio pisati o onome šta mi se dešava, šta preživljavam. Mrzio sam ta svoja pisma. Mrzio sam što moram da ih pišem, što sam odvojen od svojih.
Ta odvojenost od porodice je nešto što me najviše pogađalo čitav rat.
Pismo od amidže M.
Dragi Samire!
Dobio sam tvoje pismo sa velikim zakašnjenjem.
Drago mi je da si dobro i da ti ništa ne fali.
Danas je treći dan ramazana.
Mi ovdje svi postimo.
Inače vrijeme brzo prolazi.
Radim, čitam puno, igramo dosta šah i karte...
Imamo svijeća pa sjedim do ponoći.
Otac i mati su ti dobro.
Ovdje je teško živjeti ali ja nastojim da organizujem život
sam sebi da bi mi bilo lakše.
Emćo mi dolazi često. Uspio je i on da odraste
Post'o je pravo dobar momak.
Ima i on fino društvo, malo djevojčice i tako provodi vrijeme.
Omer se malo opustio, a inače bio je i on nervozan sve doskora.
Mati ti pomalo šije i tako prolaze dani.
Drug M. ti je u teškom stanju, bori se za život.
Molim se Allahu da ga spase.
Eto Samćo. Javi se opet.
Primi puno selam od M.
14. 02. 1994
