To je bila još jedna otežavajuća okolnost a opet s druge strane je bilo lakše
ako znaš da su tvoji na sigurnom
U takvoj atmosferi pisali smo pisma jedni drugima
Mati kaže da bi otac napisao, onda bi ona pročitala i ako bi šta bilo previše uznemirujuće rekla bi mu: "Ne valja. Piši ponovno."
I obratno bi slično i on njoj sugerisao, kad je ona pisala
Pišući pisma pazilo se da se ne uznemire svoji najbliži
Tek bi pisma pisana onim male dalje, daljim rodjacima ili inače onim za koje se mislilo da se neće uznemiriti bila otvorenija, direktnije se, koliko se moglo s obzirom na cenzuru, govorilo o onom sto se proživljava
Tražila se pomoć ili bi se jednostavno u tih nekoliko rečenica, koliko je bilo dozvoljeno, otvorila duša
Naišao sam na internetu na nekoliko takvih pisama, koja oslikavaju kakva je atmosfera vladala u Srebrenici
Merhaba ti R. s malo nade želio bih date ova poruka zatekne u svemu najboljem.
Ja kao i svi drugi bližnji zdravstveno se nekako držimo.
Pokusaću ti objasniti ovaj jedan dio mojih životarenja.
Preživljavam najteže trenutke mog života, života ravnog nuli.
Sve nudim samo da preživim.
Go, bos, gladan, psihički bolestan, rasturen kako god hoćes čekam neku bolju svijetliju budućnost.
Zar na pragu 21 vijeka u srcu evrope moze ovako nesto postojati.
Dokle će se mirno ovako posmatrati ponavljanje etiopije i palestine samo nedužni ljudi i sirotinja pati.
Amidžiću N. znaj da si srećan čovijek, imaš sve na dohvat ruke nepreživljavaš ove strahote sve ti je u rukama čak i sloboda koju mi plaćamo našem krvlju, dajemo poslednje što imamo a to su naši i životi naših najbližih.
Vi; vi tamo preko grane uzivate u tuđoj slobodi nepravilno ocijenjujete našu situaciju. Morate pokazati humanost, ti rođo imaš svoje najbližnje ovamo i svaka čast zadovoljni smo ali zauzvrat mi tebi pravimo mijesto u ovom paklu.
Rođo vjeruj naš cilj je vrlo težak, ovaj životni put i ovu školu ništa nemože platiti i zamijeniti.
Piši odmah rodjo
amidžić RR.
Srebrenica 14 02 1994.
***
"Merhaba amidžiću N.... kako si jesili dobro i zdravo,
mi smo svi "dobro i zdravo" a za drugo nemoj nida pitaš ni šta imamo ni šta želimo.
Mogu ti reći da smo u nadi za neko bolje sutra , ali je to vrlo daleko. Još nema nikakvih znakova.
Ako bog da pa ostanemo živi onda ćemo razmišljati o dobru i zlu.
Neznamo šta da ti pišemo uglavnom nije nam dobro,
sa tvojom se famelijemo dopisujemo ćujemo da su svi zivi i zdravi,
oni će mozda i izvući živu glavu ali za nas neznam imam neki ružan predosjećaj.
Daj bože da bude na hajr ali N. veliki sam pesimista.
Puno je nasek naroda na m..... ali o tome ne smijem ništa pisati.
Mi ti poručujemo dobro radi i čuvaj pare, ako ostanemo živi da nam ako bogda šta pomogneš jersmo ostali ko ptica na grani svaka pomoć koja dodje u ovom trenutku dobro bi došla ali N. toga je sve manje.
Dobili smo slike od tebe i vidimo da si dobro, eh blago tebi sto si sretan rođo i ne prolaziš kroz ovaj džehenem.
N. mozda se vise necemo ćuti, možda bude ova zadnja poruka,
ali ne zaboravi da se zivi necemo predati.
Puno te selami tvoj amidžić, amidža, tetka i amidžićne.
Neka nam alah dž. pomogne.
***
Merhaba bratiću N.... punome je obradovala ova tvoja poruka koju sam dobijo.
Fala bogu kad si živ i zdrav,samo nepišeš šta je sa S.
Fala kad nisi zaboravijo za mene i moju fameliju.
Što se tiče nas ovamo mene, Dj..., T...., S...., mi smo svi fala bogu dobro i zdravo.
M..... i B... oni su tamo to već znaš.
Pa ako možeš nešto od novca dahim oneseš ili pošalješ a ti znaš fala bogu mene, ako preživimo ja ću to tebi sve vratiti.
Samo N.... da njima bude da djeca ne oglane.
Znaš da sam ja za njiha živijo, a sada je tako dahim nemogu pomoći.
Datije znati kako srce puca ali pući nazor nemože.
N.... puno selama od nasa svijuje i od R.
Pošalji jednu sliku samo zakači na poruku.
Srebrenica, 22. 09. 1993.
Autori ova tri pisma su ubijeni u julu 95-te.
Jedan od njih imao je samo 12 godina. Odvojen je od majke u Potočarima.
Rođak kojem su pisali ih je objavio na internet stranici posvećenoj Cerskoj, njihovom zavičaju
Pismo Nine Ćatića, novinara koji je poslao posljednji izvještaj iz Srebrenice, prijatelju u Tuzli.
Dragi moj prijatelju, ovo ce jednoga dana minuti, i bure ce utihnuti ,
zato treba zivjeti za taj dan...
Ovdje je sve sumorno, dragi prijatelju.
Teško se je miriti sa ovim beznađem i svekolikom bijedom.
Pišem i stvaram kao nikad do sada.
Možda moji stihovi i dođu do tebe jednog dana.
Pročitaj ih jer ti znaš da sam uvijek uvažavao tvoje mišljenje.
Moja bolest, žutica, nije jača od želje da se jednog dana sretnemo uz gemišt i pjesmu.
Prebrodiću ja ovo sve. Crne oči mi se ne javljaju, ne pišu.
Jesam li to od svih zaboravljen?
Ukoliko mi se ukaže prilika poslaću ti jedan primjerak naših novina Srebrenički glas koji uredjujem sa nekolicinom entuzijasta.“
Srebrenica, krajem 1993. godine
Nino je pao kao jedna od prvih žrtava u koloni koja je krenula ka slobodi jula 95-te
(Objavljeno na sajtu www.srebrenica.ba)
